Dosao je u nas dom jednog kisnog predvecerja.Bio je toliko mali da je bez vecih problema stao u kutiju od cipela.Kao malo klupko zuckaste vune, mekane i kudrave zacas se odomacio s nama djecom, a gospodar mu je postao moj brat koji ga je i donio od "vojske" jer ga ni oni nisu htjeli. Nije bio pas sa pedigreom, a ni neka plemenita sorta. I tako, u kutiji od cipela s velikim smedjim, vlaznim ocima postao je nas miljenik. Naravno, bilo je vazno i kako nazvati pridoslicu. Zuco, pa cak i sarko -zbog bijele sare po sredini njuske bilo bi sasvim u redu, ali nekako smo osjecali da taj nas cuko treba imati jedno ime po kojem bi se isticao medju svojom pasjom sortom kad vec nije imao nikakva druga znacajnija obiljezja. I taman, dok smo mu mi tepali svim mogucim pasjim imenima , moj brat rece: "Zvat ce se Brendy".

Sve oci prisutnih bile su uprte u bocu konjaka"Zvecevo" zuckaste boje, na cijoj je etiketi pisalo Brandy. I uistinu taj pas boje konjaka toliko se obradovao tome nazivu da bi podignuo usi svaki puta kada bi ga moj brat tako zovnuo. Dani su prolazili, a Brendy je rastao i jacao svakim danom sve vise.Hranio se dobro a pogotovo bi se sladio za bozicne blagdane kada bi moj otac narocito pazio da nitko na Bozic ne ostane gladan.Brendy bi mu zahvaljivao tako sto je lajao na sve oko sebe smatrajuci to valjda kao posebnu psecu zahvalnost.

Lajanjem je ometao mirna popodneva. Lajao je nocu tek onako da se nesto zbiva. No, sjecam se jedne zgode ili bolje receno nezgode kada je svojim lajanjem toliko uznemirio susjede da su cak i prigovorili mome ocu onako"prijateljski". Sutradan je bilo jasno da je Brendy predosjetio svojim pasjim instiktom potres koji je te noci probudio sve nas. Nije bio razoran, ali ipak dovoljan da ga osjeti nas Brendo. I tako, mislili smo ipak ce od ovoga psa postati dobar cuvarkuca.No, jednoga jutra imali smo sto i vidjeti. Ono malo kokica sto je moja mama imala u dvoristu lezalo je bezivotno, perje razbacano na sve strane. Najvise ga je bilo u Brendijevoj kolibi. Potpuno je bilo jasno da je Brendy doista obican pas kokosar. Koliko nam je bilo zao neduznih kokosi , toliko nam je bilo lako oprostiti ovu 'nesmotrenost' nasem Brendiju jer nitko, ama bas nitko se nije mogao zadugo ljutiti na njega. Mama je ostala bez svojih kokosi a Brendy je dobio novi, debeli lanac koji se nije mogao tako lako pretrgnuti.

Brendy je bio cini se najsretniji kada bi sa mojim najmladjim bratom provodio ljetna popodneva u trci i jurnjavi po vellikom dvoristu.Dvanaestogodisnji gazda i njegov pas kao u zgodama Toma Soyera izvodili su svakojake igrarije dok naposlijetku izmoreni od igrarija poput kauboja i Indijanaca nebi odmarali u hladovini sljive dzanarike i zametnuli razgovor u kome je djecak govorio, a pas slusao i u tom razgovoru nitko nebi posumnjao da Brendy ne razumije sto mu mali gazda govori i da djecak ne govori psu, vec prijatelju.

Brendy je volio nas i mi smo voljeli Brendija. I ta ljubav nicim narusavana izmedju covjeka i psa vjerojatno bi potrajala u sretnijim okolnostima dok ne bi doslo do prirodnog rastanka sto mozda od starosti, neke bolesti li tko zna zbog kojeg razloga. Puno Brendijevih prethodnika koji su prodefilirali kroz nase zivote, a bilo je tu i jazavicara, bernardinaca, pa cak i jedan dalmatiner, zavrsavala je gotovo identicno svoj pasji zivot. Naime, svi bi uradili isto, iskoristili bi priliku kada bi kapija ostala otvorena i smugnuli bi ravno pod kotace automobila na obliznju cestu te bi to bio zalostan kraj svakog od ovih nasih pasa.

Sa Brendom je bilo drugacije. Bio je dovoljno pametan da nanjusi opasnost, pa ta cesta kao da ga nije zanimala, nije se ni osvrtao za otvorenom kapijom, njemu je bilo bas lijepo u nasem velikom dvoristu i o nekakvim psecim ispadima u tom pogledu kao da i nije bilo dvojbe. Nazalost, ono sto je razdvojilo Brendija i nas bio je rat. U nekim ratovima nastaju ratna prijateljstva, ratni drugovi itd. U ovom ratu nastajali su prekidi dugogodisnjih prijateljstava, da bi jedna strana dozivljavala ponasanje dojucerasnjeg prijatelja kao nasilje nad tim istim prijateljstvom, dok bi druga strana dozivljavala to isto prijateljstvo kao prijateljsko opominjanje da se dotadsnji prijatelj izgubi sto dalje iz njegovog domena zivljenja. Jer tko se u suludom ratu moze uhvatiti nekakvih starih prijateljstava jos ako ona ugrozavaju stanovito blagostanje onoga u ciju korist rat ide? Tako to ide kod ljudi. Kod pasa valjda i ne postoje ratovi osim ako im ih nenametnu ljudi. A oni, nenavikli na ratovanja, ne snalaze se dobro pa se jos vise vezu za svoje gospodare. Rat koji je zatekao Brendija i nas ne samo da je na silu prekinuo prijateljstvo vec nije imao milosti da nam barem olaksa rastanak. Moji roditelji su izdrzali rat do 1995.godine. Kad se vise nije imalo kud, moralo se otici iz B. Luke. Ali zakonom donesenim zivotinje se nisu mogle prenositi. Zbog ono golog zivota sto im je jos bio preostao morali su se rastati sa Brendijem. Mama mi je rekla da je Brendy plakao kad su odlazili. Psece suze vjernog prijatelja klizile su po njegovoj njusci, a sapama je pokrio svoje psece tuzne oci.

Rijetko kad spominjemo Brendija. Ne spominjemo ni dozivljaje s nasim Brendom. Valjda se bojimo da ne rastuzimo jedni druge. Vise nemamo psa. A i sta ce nam kad nemamo Brendija, ne treba nam ni neki drugi. Nekako oni veliki psi, uhranjeni skupom psecom hranom, uljuljkani u toplinu mekih kosara izazivaju dojam da oni trebaju nekog da ih cuva jer koliko kostaju i koliko im treba da se nahrane, a tek cesljanje, dotjerivanje da se i ne govori. Brendy je bio daleko skromniji, prirodniji i drazi od ove danasnje psece gospode. Vjerojatno je postao pas lutalica, kao i toliki drugi napusteni psi.

Kao pas lutalica , vjerujem, lakse mu je. Barem ce se udruziti sa ostalima njegove psece vrste pa ce dijeliti svoje otuzne dane sa svojim pasijim rodom. Brendy - pas sa ratnim pedigreom.

Edita Topic.

Približna ocjena

   (0 vote)

Prikaži 1 of 1 osvrti