Ne bi želijo puno pri?at o vojsci. To je pri?a za se i ne da na se. Vojska je vojska. Tu nejma ni vrdanja ni mrdanja ali ima lipi susrita i drugarstva. Ima vala i ?udni. Jedan takav ?udan susrit doživijo sam s jednim pratrom. Taj pratar ne znam odaklem je rodom ali je došo služit iz Bajne Luke. Tamo je bijo u službi. Krasan ?ovik. Ko cura fin. Dva ga se oka ne mogu nagledat. I okoperan. Ponizak ali itar ko vitar. Itar i na nogama i na jeziku. Ne bi se dao šale nadgovorit nikom. I dok bi drugi izustijo jednu, on bi deset i niked priletit. Kod njega je bilo: ispeci pa reci. Bijo je i milostivan, dao bi ti krvi iz obraza. To se vidilo kad bi dobivao pakete, a dobivo ji svakog ?asa. I ?im bi koji dobijo, odma bi ga raspakiro i razdilijo svakom brez razlike. I baš s tim paketima nastade me?u vojskom sumnja. Kad god stigne paket, piše na njemu: šalje Marija Zvizda – Banja Luka. Ma ko mu je ta Marija Zvizda, zvizdu mu njegovu – i mene pojde škakljat kada se po ?itavoj kasarnoj pojde govorit da mu je to ljubovnica.

 Preuzeto iz: Naricanja Frane Markanova - Stjepan Džalto, Zagreb 1983.

- Kakva ljubovnica – stade ga branit, ali sumnja ne jenjava.
- Ljubovnica, jašta je ve? ljubovnica – vojnici svi ko jedan tvrde, samo ja ne virujem.
- Ma šta ljubovnica, okud ljubovnica, kakva ljubovnica, ne mere bit, ne mere bit – vi?em ja, kako ne?u kad je vamo ispravan ko svi?a. Brani viru, po viri živi, ma bolji od apoštola Pavla, taki je bijo makar što je u vojsci i vojnik.
- Je, je, ljubovnica. Ja je poznam li?no ko tebe jali samog sebe – stade tvrdit i Bogom se kleti neki Šimo od Bajne Luke pa je stade opisivat ko da mu je žena:
- Ih, da vidiš, jadan, što je cura, uh. Vitka, visoka, tanana, povija se u pasu ko ždribica u kasu. I jedra i rumena u licu, a o?i joj velike i blage, ko zrila kruška prid njom padaš kad te samo malo žacnu. Kose joj do peta. Kad ji razmrsi, pamet ti smrsi, a kad ji raspleteš, ludiš ko… ko manit ludiš. Nejma je lipše u Bajnoj Luci.
Uh, uh, uh, uh – stade za njom hukat i kukat ko da je bila njegova pa je ovaj pratar otejo. Jopet ja ne virujem ali sumnja sve ve?a. Da nije niki novi zakon izišo, dok sam ja bijo po tim zatvorima, koji dozvoljava i njima ženidbu, more biti, šta danas ne mere bit, potlje tog koncela svašta more bit; more bit da je i pratrima dopustijo i pripustijo ženidbu, jadan ja ne bijo…

{mosimage}Jedno? ga pri kraju vojnog roka pozva pritpostavljeni na raport. Sigurno zarad toga, pomišljam i ?ekam, teško ?ekam dok se vrati da ga otvoreno upitam i da mu kažem sve što o njemu govori i misli. I evo ga brzo.
- Što je? – do?eka ga na ganjku i odma upita.
- Ništa, što bi bilo – smireno re?e on.
- Što te je tamo zvalo?
- Kažem ti: ništa.
- Ne mere bit ništa – uzruja se ja jerbo vidim da se izvla?i.
- Reko mi je pritpostavljeni da je zadovoljan sa mnom, da se nije nado da ?u biti vaki dobar vojnik, da je promino mišljenje o pratrima i tako. Veli, on je mislijo da su stvarno popovi zatucani, da su zaostali, da nemaju pojma o današnjem vrimenu, da su neprijatelji svog naroda, i tako. ?estito mi i poželijo mi uspija u radu, i eto tako.
- A što ti veli o Mariji Zvizdi? – planu ja jerbo vidim da govori o svemu a o tom ni jedne.
- Kakvoj Mariji Zvizdi? – mirno ?e on.
- Lipoj bome. Sva kasarna o njoj pri?a, nejma vojnika da za nju ne zna, a ti se praviš… ovaj…
- Misliš onoj u Bajnoj Luci? – upade on.
- Baš o toj.
- Drago mi je da za nju znaju.
- Pametan ?ovik svoju sramotu krije, a tebi drago – ražestilo mene, progutao i stid i stra, pojde ja s njim ko da sam s njim koze ?uvo. Ako on more bit taki, mogu i ja vaki.
- Što bi bilo sramota, bolan Frano? – za?udi se on i strogo me pogleda.
- Zar nije sramota imati ljubovnicu, bolan?
- Ljubovnicu?
- Jest, ljubovnicu!
- Ljubovnicu? Kakvu ljubovnicu, bolan? – ?oviku porumeniše obrazi, zabili pogled, uko?i se na meni i ne zna blenut. Stade se krstit. Stade vikat i «ujme Isusovo».
- Vi?i ti, vi?i i «ibismila» i «ramahila», ali se sve zna… - I ja mu stade kazivat što se po kasarnoj pri?a. ?im pojde pri?at, on se dositi i stade se ko lud smijat, zakocenu se od smija.
- Frano, Frano, ako su drugi ludi, što si ti lud? – prikinu on smij.
- U toj stvari nisam ni pametan. Ko ti je ta Marija Zvizda?
- To je naš samostan, bolan, tako se zove trapisti?ki samostan u Bajnoj Luci. Jesi li ?uo za trapiste? – veselo ?e on.
- Jesam ?uo, kako nisam ?uo, svak je za to ?uo, samo nisam znao da se tako zove, da se zove Marija Zvizda, zvizdu mu njegovu – zastidi se ja i zasrami se prid poštenim pratrom, vas pocrveni od srama i stida.
- Ništa, ništa- šapnu on i jopet se stade naglas smijat.

I eto tako i toliko. Mogu na koncu re?: valja vojska. Ako ništa, nau?iš zube prat i poštivat disciplinu koja je nužna u životu svakog ?ovika. A sritneš i lipi judi. I vojnika i oicira. Našem oficir-komandiru svaka ?as. Tražijo je disciplinu, ali volio je i vojnika. Kod njega nije bilo pretekcije. Ni po babi ni po stri?evi?u, ve? po pravdi Boga velikoga. I nije dao Boga sovat. Svaka mu ?as. Tražijo je disciplinu ali volijo je vojnika. Eto tako i toliko.